Na svom koncertu u dvorani Kolarčevog univerziteta,Džez
orkestar RTS sa svojim legendarnim dirigentom Vojislavom-Bubišom
Simićem,osnivačem tog ansambla, izveo je popularnu kompoziciju
Fernandeza "Perfidia".Na repertoaru (svojevrsnom vremeplovu ) bile su
kompozicije izvodjene "uživo" i snimane za RTS tokom svih decenija Milica Stojković tekst, kamera i montaža
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4
"Zvezdanim tragom”
Otvaranje izložbe Milene Pavlović Barili u Galeriji Srpske Akademije nauka 17 jula 2009
Obeležavajući vek od rođenja srpske slikarke Milene PavlovićBarili (1909-1945)
otvorena je velika izložba njenih dela u Galeriji Srpske akademije nauka.Preko 100dela
ove velike umetnice su njene slike, skice i crteži iz fundusa galerije
smeštene u njenoj kući u Požarevcu i Muzeja savremene umetnosti u
Beogradu. Uticaji različitih kultura, srpske, nemačke i italijanske ali i novi trendovi prepliću se na njenim slikama,a pisala je i poeziju. Mnogobrojni nacrti kostima za balet “Sebastian”Gian Karla Menotija su nastali za
vreme boravka u Americi gde je, slikalaportrete, kao i ilustracije za najpoznatije modne časopise toga doba („Vog”, „Moda”, „Jugend”).
IZUZETNA IZLOŽBA U GALERIJI KULTURNOG CENTRA BEOGRADA
Povodom
obeležavanja5o godina rada, Kulturni centar Beograda organizovao je
izložbu slika i kolaža Branislava protića, pionira enformela na našim
prostorima Prve slike i kolaže sa inovatorskom koncepcijom novog
slikarstva u enformelu Protić je priredio 1959. godine na „Tribini
mladih“ u Novom sadu a potom i u dve beogradske galerije u „Grafičkom kolektivu“ i u „Ulusu“. Za
realizaciju izložbe dela su pozajmljena iz zbirki: Muzeja savremene
umetnosti i Narodnog muzeja u Beogradu, Galerije Matice srpske u Novom
Sadu, Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, privatne kolekcije
Vujičić iz Beograda i slikareve porodice. Iz Protićeve zaostavštine,
ovom prilikom su prvi put prezentovani kolaži malih dimenzija iz 1957
godine kao i dokumentacija koja ilustruje enformel u opusu Branka
Protića
Када је виолинисткиња, новинарка и ликовна уметница Милица Стојковић пре четири године набавила свој први рачунар, умела је испред њега да проведе и по 20 сати дневно, пребацујући своје цртеже путем скенера на „хард диск” и обрађујући их у „фотошопу”, правећи композиције које спадају под „диџитал арт”. Све ово не би било нимало необично да Милица у новембру не пуни 77 година и да пре неколико месеци није добила диплому школе интернет-новинарства Удружења новинара Србије као један одјуспешнијих полазника. – Почетком деведесетих отишла сам у пензију и тада сам се вратила својој старој љубави, ликовној уметности. Своја дела, углавном цртеже познатих уметника које правим на њиховим концертима, пожелела сам да прикажем и другима, а пошто све галерије одреда одбијају да ми приреде изложбу јер немам завршену ликовну академију, решила сам да похађам УНС-ову школу и научим да направим своју презентацију. Сада је на њој мноштво мојих радова, а све врви и од мојих ауторских видеа. Имам и блог, свој личнидневник – поделила је са читаоцима „Политике” своју мотивацију за похађање овог тромесечног течаја госпођа Стојковић, која је у почетку је била самоука, а сад је мајстор за „фотошоп” и компјутере. УНС-ова школа, која је основана марта ове године, окупља ових дана другу генерацију полазника, а предуслов за упис је поседовање основних рачунарских вештина и способност читања и разумевањатекста на енглеском језику. О квалитету курса сведочи и податак да је позната харвардска организација за унапређивање знања у области Интернета и грађанског новинарства „Рајзинг војсиз”, након стицања увида у наставу организовану за прву генерацију, одлучила да успостави ближу сарадњу са школом и за почетак помогне јој новцем за превођење текстова полазника на енглески језик. Тако ће људи широм света моћи да се упознају са њиховим мултимедијалним радовима, а организација ће их повезати и са међународним медијима који дају стипендије у области интернет-новинарства и приређују такмичења. Очекује се да ће у догледно време од „Рајзинг војсиза” стићи и средства за нову информатичку опрему и камере. Из УНС-а поручују да су дигитални медији садашњост, да је Интернет посебан медиј, као и то да многи студенти, али и искусни новинари у Србији, заостају за актуелним знањима из он-лајн новинарства, које није само преношење садржаја из штампаних издања на веб-сајт. Полазници, који углавном долазе из редакција и компанија које се баве односима с јавношћу, али и из редова „обичних грађана”, за дванаест недеља викенд наставе у овој школи, између осталог, науче да прерађују текстове из класичног у веб оквир, напредно претражују Интернет и тако брже дођу до значајних података, акористе и такозване RSS фидове, односноподешавају своје претраживаче тако да примају вести и кратке чланке са више сајтова истовремено. Такође, након овог течаја, у стању су да сниме, обраде и објаве видео-интервју на Јутјубу, једном од најпопуларнијих сајтова за забаву и информисање „нетохоличара”, да направе свој блог, израде свој интерактивни веб-сајт, друштвено се и пословно умреже путем популарних сајтова „Фејсбук” и „Линктин”, квалитетно фотографишу за медије и пребаце своје радове на Интернет, али и упишу нову тему у „отворену”, „широм света разапету” енциклопедију, Википедију. Полазнике очекује и много вежбе, тј. писање вести и текстова који су битно краћи у односу на оне у новинама. Настава за другу генерацију почиње за око две недеље и потенцијални студенти се још могу пријавити, до 29. октобра. Главне специфичностии предности веб-новинарства јесу могућност комбиновања више медија и интерактивност: корисник може на текстове да оставља коментаре, који су веома радо читани, јер пружају увид у различите перспективе мишљења. Интернет има и друге предности – корисник добија информације које желии када жели – објаснио је за „Политику” Љубиша Бојић, руководилацшколе веб-новинарства УНС-а.
Jedan od najvećih španskih i
evropskih slikara, očaranog pećinskim slikarstvom i praistorijskom
skulpturom,Huan Miro je u svojim slikama. pretočio svu poetiku boja
najvećih predstavnika nadrealizma i tokom 20. veka stvorio opus koji
ima značajno mesto u svetskoj istoriji slikarstva.
Miroov svet je poetičan i veseliji I ta
sklonost ka veselim preterivanjima, gestu i spontanosti, preziranje
uobičajenih pravila su u mnogome doprineli obnovi slike pedesetih
godina prošlog veka
U autobiografskim zabeleškama svoja snoviđenja, kojima je bio
inspirisan i za koje je smatrao da su izazvana glađu, ovako je opisao:
“Kako smišljam crteže i ideje za svoje slike? Došao bih kući u svoj
pariski atelje, pošao bih u krevet, ponekad bez večere. Tada sam video
koješta i skicirao u svoju beležnicu. Video sam oblike na plafonu..
Čovek treba da sačuva dovoljno iskrenosti i čistote da bi bio ganut.”
U Parizu , Miro druguje sa Pikasom, upoznaje se
sa Andre Bretonom, Polom Elijarom i Lujom Aragonom, pre objavljivanja
prvog nadrealističkog manifesta. Druži se sa američkom kulturnom
dijasporom – od Henrija Milera, Ezre Paunda i Ernesta Hemingveja.
Slike nije stvarao onako kako ih vidimo, vec
onako kako ih je osecao ili kako bi voleo da ih mi osetimo. Svestrano
talentovan, radio je kostime i dekor za ruski balet, bio je keramicar,
pesnik. Afirmisao je intuitivno i podsvesno . Mirov stil je nazvan
“biomorfna apstrakcija”. Osnovna slikarska sredstva bili su mu crtez i
mrlja, a glavne teme – noc, zvezde, mesec, zene.
Tokom španskog građanskog rata bio je na strani revolucionara i
1937. je uradio seriju plakata za špansku Republiku. Svestrano
talentovan, radio je kostime i dekor za ruski balet, bio keramičar,
pesnik Španije. Prihvacen je kao klasik modernog slikarstva. na
Venecijanskom bijenalu 1953. dobija veliku nagradu za grafiku .Osnovao
je fondaciju “Huan Miro” u Barseloni
Inače, izložba „Magija Huana Miroa: crteži i grafike” bila je
predstavljena 2007. u Argentini, u Buenos Ajresu, i u toku 2008. u
Urugvaju, Montevideo, i Španiji, Valjadolid. Dela su pojedinačno
izlagana na mnogobrojnim kolektivnim izložbama širom sveta. Svi radovi
potiču iz Miroove poslednje epohe i zbog toga imaju posebnu vrednost, s
obzirom na to da se mogu videti nove tehnike koje je primenjivao, kao
što su različiti monotipovi (otisci), vosak, šmirgla, izgužvan papir.i
slično.. Isto kao i u slikarstvu, Miro je crteže i grafike stvarao brzo
i lako, povremeno se služeći sopstvenim prstima kao glavnim
instrumentom za stvaranje dela. Posebno se ističe delo „Aidez l’Espagne”
(Pomozite Španiji) zbog svoje istorijske vrednosti. Miro je sliku
realizovao 1937. godine sa željom da svetu ukaže na situaciju u Španiji
za vremegrađanskog rata.
Otvarajući izložbu u galeriji Progres u
Beogradu,u okviru akcije meseca Miroa u Beogradu (15 januar-7.februar
), o životu i delu velikog umetnika su govorili ambasador Španije u
Beogradu, Injigo de Palasia Espanja i direktor Instituta Servantes,
Huan Fernandes Elorijaga.
pravilo da kolektivna sećanja, kao i ona individualna,oživljavaju neočekivano i ne uvek sa vidljivim razlogom. Na sličan način se, uostalom, javlja i senka zaborava koja
gotovo da je sasvim pokrila ličnost i delo ovog nekada poznatog člana beogradske "Decembarske grupe" iz pedesetih godina.
U istorijskoj borbi koju je ta grupa vodila, u razdoblju socrealističkog estetskog dogmatizma za afirmaciju individualne stvaralačke slobode kao primarnog načela moderne umetnosti, Cigarčić je dao svoj lični doprinos.
Kao i za ostale slikare njegove generacije, za Cigarčića je bilo najaktuelnije pitanje
autonomnosti
sadržine umetničkog dela i jezika u kome se ta sadržina uobličava. To
pitanje imalo je dva moguća odgovora, saobrazna, sa jedne strane, osećanju potrebe da se odlučno napusti "stari" jezik likovne figuracije kao balast prevaziđene estetske
svesti, i sa druge, zaziranju od avangardističkog ekstremizma za koji, činilo se, još nije bila stvorena odgovarajuća atmosfera u domaćem kulturnom ambijentu.
Priklanjajući se ovom drugom stavu, Cigarčić jeobazrivo tražio
prelazno rešenje, u znaku izvesnog kompromisa između tradicionalnog estetizma beogradske slikarske škole i reformističkih zahteva radikalnog modernizma čiji uticaj je rastao saglasno otvorenosti naše kulturne sredine prema svetu.
Pošto je prošao kroz fazu slobodne figuracije karakteristične po neobičnom spoju
simboličnog značenja i ekspresionističkog izraza, Cigarčić je "našao sebe" u jednom likovnom konceptu koji odgovara pojmu
asocijativne apstrakcije.
To potvrđuje njegova
omiljena tema, "šuma-grad". Kao čovek životno vezan za urbani prostor, Cigarčić je u svojim slikama izražavao spontanu čežnju za prirodnim
ambijentom. U lucidnoj
igri mašte, otkrio je da gradski pejzaž u totalu liči na šumu, dok sa druge
strane, total šumom pokrivenog prostranstva u svom izgledu ima nečeg arhitekturalnog...
Cigarčić je slikao
širokom četkom, sigurnim potezom "odozgo na dole". Nije štedeo boju. Bujni nanos bojene materije na njegovim platnima na svoj način odražava snagu koju je ovaj slikar posedovao u samoj svojoj prirodi. Energetski potenci
jal Cigarčićevih slika srazmeran je i njihovim monumentalnim formatima. Cigarčić je bio od one ne baš brojne vrste slikara
koji sa lakoćom savlađuju formate preko 150 sm, pa i veće.
Senka
amnezije koju je ova izložba htela da ukloni sa Cigarčićevog dela, pada
ipak na postavku u Galeriji "Cepter" u kojoj su, pored nastojanja
organizatora, iz teško shvatljivih razloga izostala neka od njegovih
najznačajnijih ostvarenja koja se nalaze u legatu Muzeja savremene
umetnosti.
Kao jedan
od bardova koji su učestvovali u izgrađivanju modernog izraza u srpskom
slikarstvu od samog njegovog početka, tokom više od pedeset godina
umetničke aktivnosti Veljko Stanojević je prošao i doživeo sve faze
modernizma: kao radoznali početnik, zatim kao zreo umetnik i borac za
savremeno, najzad kao pomalo zamoren posmatrač, koji je prepustio arenu
mlađima i ratobornijima.
Posle
školovanja u Umetničko-zanatskoj školi, kod profesora Ljubomira
Ivanovića i Marka Murata, od 1920. do 1922. godine studirao je
slikarstvo u Parizu(1920. do 1922), gde je živeo do 1930. godine. Jedan
je od osnivača grupe «Oblik».
Njegovo stvaralaštvo u duhu «idelizovane realnosti», koje je nastajalo
20-ih godina 20. veka, kritika smatra njegovim najautentičnijim
stvaralačkim periodom, i svrstava ga u red naših najznačajnijih slikara
treće decenije 20. veka.
Polazeći
od Sezana i poslednjih dostignuća kubista – nastojao je da kroz dobro
shvaćeni modernizam dostigne čistotu i trezvenost velikih klasika».
Sa jugoslovenskim likovnim umetnicima je izlagao u Americi, Njujorku, Bostonu,Filadelfiji Čikagu,Londonu,Barseloni, Rimu, Solunu, Sofuji, Pragu.
Izložene slike su iz fundusa beogradskog Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti, a većina je iz privatnih kolekcija.
Autor ove izvanredne izložbe je dr. Stanislav Živković.
Obeležavajući stogodišnjicu rođenja Peđe Milosavljevića, jednog od najznačajnijih srpskih slikara
XX veka ,24. decembra, u Galeriji RTS-a otvorena je izložba
zahvaljujući uspešnoj saradnji sa Narodnim muzejom u u Beogradu .
Tokom narednih mesec dana biće izloženo 18 slika i akvarela nastalih u periodu između
1935. i 1968. godine.,. Autor postavke i kataloga je viši kustos
Narodnog muzeja, Ljubica Miljković Podsetivši da je Narodni muzej još
1936. godine otkupio prvu sliku Peđe Milosavljevića, izložbu je
otvorila direktorka Narodnog muzeja u Beogradu Tatjana Cvetićanin .
Renomirani umetnik, diplomata, kritičar i esejista, Peđa Milosavljevićbio je intelektualac izuzetno delikatne umetničke kulture. Na prepoznatljiv način uspeo je da dočara je svu poetičnost atmosfere gradskih enterijera. u kojima je često boravio, poput Beograda, Mostara, Dubrovnika, Venecije i Pariza, , od pariskih krovova i Dubrovnika do aktova i životinja.
Normal0falsefalsefalseMicrosoftInternetExplorer4
Sredinom
prošlog veka koristi motive kako bi svojim delima prikazivao lično
viđenje odnosa između kulture i istorije. Lirski senzibilitet
,specifično prigušena paleta guste pastoznosti hladnih tonova,daju
lićni pečat ovog, predstavnika initimizma, poetskog realizma i osobenog
ekspresionizma 20. veka
.. Milosavljević je slikarstvo je učio privatno kod Jovana Bjelića, dok seusavršavao
u Parizu. Bio je više godina u diplomatskoj službi u Parizu, Madridu i
Londonu. Članke o umetnosti objavljivao je u "Umetničkom pregledu". Kao
slikar bio je član grupa "Dvanaestorica" i "Šestorica", a redovni član
SANU postao je 1976. godine . Slikarske boje je u svojoj knjizi
opisivao kao "tkivo, krv i telo slikarstva" i kao "najviši oblik slikarske misaonosBio je primer renesansne ličnosti kakva se kod nas retkoviđa
Pedja Milosavljević
je nosilac je Gran prija za slikarstvo na Međunarodnoj izložbi u
Parizu, 1937. godine, Sedmojulske nagrade, nagrade Oktobarskog salona,
Zlatne plakete ULUS-a i drugih
Intervju sa Milicom Stojković u časopisu “LINK”
